OVO SMO MI

Novi izveštaj CEAS

Napomena: Veliki delovi ovog izveštaja predstavljani su tokom govora direktorke CEAS-a, Jelene Milić na svečanom otvaranju desete međunarodne konferencije Beogradska NATO nedelja, održanoj od 15-17. novembra 2020.

Osam uzastopnih godina, deset visokih međunarodnih konferencija organizovanih u okviru projekta Beogradska NATO nedelja, Centra za evroatlantske studije iz Beograda. Osam godina tabloidnih naslova na naslovnim stranama uticajnih tabloida u Srbiji poput „Jelena Milić lice NATO zla“, „Jelenu Milić NATO plaća da tvrdi da nam deca ne umiru od raka izazvanog NATO bombardovanjem“. Ovo i zbog naše Don Kihotovske borbe, bez i jednog centa projekata za fektčekovanje, raskrinkavanje i istraživačko novinarstvo, protiv desetogodišnje srpsko-ruske, a možda i kineske kampanje dezinformacija o posledicama upotrebe osiromašenog uranijuma tokom NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslaviji. Kampanjom kojom se skoro niko drugi ne bavi svih ovih godina.

Sporadični demanti NATO i drugih zvaničnika, sporadični tekstovi na bezbroj pants on fire istinomera, koje čitaju skoro samo oni koji na njima rade, a većina publike u Srbiji informacije dobija preko mejnstrim medija. Jednom godišnje date izjave NATO zvaničnika i ambasadora SAD i EU u Srbiji, odavno nisu dovoljne. Ni pre izbijanja pandemije Covid-19, a kamoli posle svih sumnji koje su od tad ubačene, od istih disinfo super spredera , da građani Srbije umiru masovnije i od virusa Covid-19 zbog osiromašenog uranijuma.

U proleće 2020. godine, 78% građana Srbije veruje da je osiromašeni uranijum bačen na Srbiju tokom NATO bombardovanja, dominatan uzročnik epidemije raka u Srbiji. Epidemije koju nikad ni jedna institucija javnog zdravlja nije zvanično proglasila, ali nije uspela ni da efikasno demantuje super spredere.

Realizatori te kampanje, sistemski, uz podršku provladinih medija, sa vrlo visokih naučnih i lekarskih funkcija, neretko isprepletanih sa političkim ambicijama i otvoreno pro-putinovski nastrojenih i sa istom ruskom retorikom diskreditacije relevantnih međunarodnih organizacija, tvrde da u Srbiji vlada epidemija raka izazvana osiromašenim uranijumom i to se posebno vidi po broju porasta karcinoma kod dece. Takođe tvrde da je NATO sproveo ekocid u Srbiji, da je imao genocidne namere, da je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) ispostava američkog vojnoindustrijskog kompleksa, a vakcine protiv malih boginja koje stižu u Srbiju sa Zapada su možda zatrovane zbog pritiska na Srbiju da prizna Kosovo.

Vreme je da se nadležni organi Republike Srbije konfrontiraju oko ovoga, jer ovo umanjuje poverenje u iskrenost njihovih drugih deklarativnih namera. Vreme je odavno bilo i da se NATO energičnije uključi u suzbijanje OVE INFODEMIJE jer njegov dosadašnji de facto ne angažman uliva sumnju da se nešto krije. Ni jedno ni drugo nije osnov za partnersku saradnju, u koju se kunu obe strane. I jedno i drugo, u svetlu svih nedavnih događaja i predstojećeg rešavanja novog statusa Kosova, predstavljaju sada već opasne bezbednosne rizike koje treće strane mogu lako da koriste u ostvarivanju svojih ciljeva.

Osam godina, deset konferencija Beogradska NATO Nedelja, desetine emisija na nacionalnim televizijama na kojima osuđeni ratni zločinac, Vojislav Šešelj, tada u ujedno i

narodni poslanik, promoviše svoju knjigu „NATO picajzla Jelena Milić“. Stotine pretnji smrću od poznatih lica, desetine krivičnih prijava koje smo podneli koje nisu procesuirane, desetine sudskih sporova sa tabloidima ali i sa osuđenim kriminalcima viđenim u prisustvu ruskih zvaničnika i plaćenicima optuženim za ubistva Albanaca, jer smo se drznuli da kažemo da je bivši Načelnik Generalštaba Vojske Srbije duboko kompromitovan. CEAS se i inače od svog osnivanja vrlo glasno i stalno zalaže za saradnju sa Haškim tribunalom, kažnjavanje ratnih zločina, iako ni za to nikad nismo realizovali jedan cent donatorskih sredstava, i zbog toga bili, takođe satanizovani u srpskim medijima, proglašavani u top 30 Srbomrzaca…..

Osam godina skoro bez ičije lokalne kolegijalne podrške, a kamoli pomoći protiv tih kampanja, koja nije izostajala u mnogim drugim, mnogo lakšim slučajevima kroz koje su drugi prolazili.

Poslednjih pet-šest godina smo, da ubodemo het trik, posebno targetirani i zbog izveštavanja o ruskom uticaju, koji je očito bio tačan, imajući u vidu broj putinovskih trolova koji su nas hakovali, pretili, krali identitete, pretili smrću. Policijsku pratnju koju smo dobili, otkazali smo u znak protesta kad policija nije reagovala na pozive građana u beogradskom naselju Savamala, jer nismo želeli da budemo privilegovani.

Hvala uglednoj finskoj novinarki Džesiki Aro koja je o ovome kroz šta prolazimo, što kolege i javnost Srbije previđaju, pisala u svojoj sada već svetski poznatoj knjizi „Putinovi trolovi“.

I zato je ova današnja NATO nedelja, koja se organizuje u nemogućim uslovima, za nas vrlo posebna. I pored svega, obratiće nam se do sada, za svih ovih 8 godina, najveći broj visokih zvaničnika Vlade Republike Srbije, a još ni sva Ministarstva nove Vlade nisu popunjena, najviše govornika NATO, po prvi put visoki civilni zvaničnici američke vlade, i što nam je posebno milo, do sada najviši zvaničnik Evropske unije.

Jer to smo mi. U svetu sve većih i ubrzanih podela, koje muče čak i najveću demokratiju sveta- Sjedinjene Američke Države ali i liberalne demokratije zemalja članica EU i evropske članice NATO, a ne samo SAD kao njegovu bitnu članicu, u svetu pojačanog nadmetanja globalnih sila, podele unutar slobodnog sveta o temama i regionima gde ih ne bi smelo biti, vrlo se lako eksploatišu od trećih strana.

Kad se predsednik Srbije susretne sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, bez obzira ko je predsednik SAD a ko predsednik Srbije, što je mnogo mnogo ređe nego što su istočni zvaničnici spremni da rade, to zaslužuje da se spomene u godišnjem izveštaju o napretku Srbije koji objavljuje Evropska komisija. Jer su spomenuti i susreti sa kineskim i ruskim zvaničnicima.

Jedan bilbord sa zahvalnošću predsedniku Narodne Republike Kine, koji je jedan tabloid postavio u Beogradu u sred teškog talasa epidemije virusa Covid-19 u Srbiji kad su respiratori tek stizali, i to ne iz EU jer je EU uvela zabranu izvoza opreme i lekova na Zapadni Balkan, izazvao je više komentara i analiza nego to da 53 posto građana Srbije vidi kao pozitivnu promenu američke politike prema Srbiji, te da je najviše pro-američku retoriku uočilo kod srpskih zvaničnika i njima bliskim medijima.

Ne kod nevladinih organizacija, ne kod slobodnih „nezavisnih ugnjetavanih medija“, a ni kod javnih i državnih servisa Velike Britanije, SAD i Nemačke na srpskom jeziku. Šta je to u poslednje četiri godine Amerika uradila, nije povukla priznanje Kosova ili rekla da Haški

 

tribunal nije trebao da postoji i ukinula sve presude?

Danas je za moju zemlju najteži dan od izbijanja pandemije, ali moja zemlja za razliku od letos, sada ima i više bolničkih kapaciteta i medicinske opreme. Da li bi imala sve to sada da nije odmah počela da kupuje i dobija opremu iz Kine i da za to zahvali Kini?

U sred prvog talasa pandemije, premijerka Srbije je dočekala na aerodromu prvu pomoć iz Evropske unije, ali za razliku od bilborda, nju isti nisu primetili. Predsednik Vučić je, naravno, dočekao, u sred pandemije, drugu važnu pomoć stiglu sa Zapada i zahvalio se.

Zato vam iskreno hvala, što se u ovim izuzetno teškim vremenima za našu Srbiju, kad je svaki državni službenik napregnut do maksimuma posle višemesečne iscrpljujuće borbe države i društva sa epidemijom Covid-19, koja ovih dana dostiže svoj najjači udar do sad, ali i u teškom trenutku za EU, NATO i SAD zvaničnike naravno iz istih razloga, dodatno i u politički osetljivom periodu tranzicije vlasti u Sjedinjenim Američkim Državama, koja se tiče celog sveta, našli vremena da nam se juče, danas i sutra obratite.

Centar za evroatlantske studije je ponosan što ste našu Beogradsku NATO nedelju prepoznali kao platformu za dijalog i kanal komunikacije, koji su potrebniji nego ikad u poslednjih dvadeset godina, o najtežim temama za Srbiju i za vaše odnose sa Srbijom i regionom. Zahvalni smo vam na tome.

Zahvalni smo upravo vama što ste odvojili vreme jer je cilj ove Beogradske NATO nedelje da podsetimo i na mnoge pozitivne trendove u Srbiji, za koje smatramo da nisu adekvatno analizirani, a za koje ste nam upravo vi poslednjih dvadeset godina pomagali da ih uspostavimo. Pomozite nam da održimo te pozitivne trendove, jer ono što se često ističe kao propust ili nekomplementarna politika Srbije sa njenim strateškim ciljem članstvom u EU, mora se uzeti u kontekstu toga koliko je, na primer spoljnotrgovinska razmena drugih velikih moćnih zemalja EU sa Kinom, koliko su one spremne da i dalje grade gasovode iz Rusije, bez obzira na veći stepen energetske diversifikacije nego u Srbiji. O uticaju složenih pregovora o novom statusu Kosova, u kome i Kina i Rusija kao stalne članice Saveta Bezbednosti Ujedinjenih Nacija imaju šta da kažu, što Srbiju itekako limitira.

Pomozite nam da istina, o kojoj se malo zna, a nekada i namerno gura pod tepih, o tome da ni dvadeset godina posle kraja sukoba na Kosovu skoro niko nikada nije osuđen za zločine nad oko 2000 Srba sa Kosova. Ovo nije isto kao kad se u zapadnim medijima sporadično spomene 2.500 Srba i drugih ne-Albanaca.

Podsećam vas, srpske snage su na Kosovu ubile oko 10.000 kosovskih Albanaca. Za ove zločine Srbija je kažnjena razornim bombardovanjem, vrlo nepovoljnom Rezolucijom Saveta Bezbednosti Ujedinjenih Navija 1244, pritiskom saradnje sa Hagom u periodu neposredno pošto smo nenasilnim putem smenili Slobodana Miloševića, što je podrazumevalo vrlo teške kompromise poput onog da puna kontrola nad institucijama a pogotovu nad sistemom bezbednosti nije bila uspostavljena. Kažnjena je i uslovljavanjem oko dijaloga sa Prištinom u procesu pridruživanja EU, i to na način koji zavisi i od privremenih organa vlasti na Kosovu, koji to vrlo organizovano koriste namerno opstruirajući dijalog.

Kosovo je sa druge strane nagrađeno nezavisnošću, priznatom od velike većine zemalja članica EU i NATO, i dvadesetogodišnjim grejs periodom da zataška okolnost da je 2000 Srba ubijeno tokom rata na Kosovu.

Izglasani predsednik Bajden sve ovo zna, i morao bi imati u vidu kad se njegova administracija uključi u sadašnje pregovore.

Sad kad gledate manje komplikacije oko tranzicije vlasti negde drugde, na brzinu smene u visokim ešalonima odbrane na primer, setite se kako je bilo premijeru Đinđiću.

Izglasani predsednik Bajden bi, tek sad, to morao bolje razumeti.

Srbija je Hagu isporučila dva predsednika i šest aktivnih generala policije i vojske, svi optuženi za zločine na Kosovu. Tri ili četiri godine posle NATO bombardovanja, platila je i ubistvom svog prvog reformskog premijera – Zorana Đinđića.

Izglasani predsednik Džo Bajden to zna.

No i pored toga, organizovana kampanja dezinformacija kosovskih zvaničnika, ali nažalost i mnogih bivših zvaničnika liberalnog zapada, medija, tink-tenkova, se zahuktava upravo ovih dana, kad je konačno posle dvadeset godina čekanja, toliko umrlih i svedoka i porodica, ali i počinilaca možda počelo procesuiranje zvaničnika OVK za zločine počinjene tokom rata na Kosovu. Čuju se optužbe, navodnih velikih zagovornika i eksperata mehanizama tranzicione pravde na Balkanu, da su Specijalizovana veća jedno- etnički sud! Šta su bili sudovi u Ruandi, u Kambodži?

Ne postoji ni jedna optužnica, a kamoli presuda bilo kog relevantnog međunarodnog suda za navodni genocid na Kosovu. Ipak svi kosovski zvaničnici ga non-stop spominju, i tvrde da Srbija nikad ni za šta oko Kosova nije kažnjena.

Insistiranje kosovskih zvaničnika na brojci od navodno 200.000 silovanih Albanki (budite surovi i izračunajte vreme i broj ljudi potrebnih), koja lako prolazi fekt čekovanje liberalnih medija i zvaničnika, je uvreda za svaku silovanu kosovsku Albanku, i jedna je suviše. Uvreda je i za kredibilne institucije tranzicione pravde, iako one ovo nikad ne demantuju što podriva njihovu kredibilnost. A nije jedina okolnost. Propusti i apsurdi suđenja za Oluju, proces protiv Ramuša Haradinaja, da spomenem neke, kod mene a kamo li kod većine Srba izazivaju teške sumnje.

Ako poštujemo institucije tranzicione pravde, onda se u tumačenju prošlosti i sadašnjosti moramo držati činjenica tamo utvrđenih. Poslušajte retoriku ne samo lidera OVK, nego i novih, navodno ne ratnih liberalnih lidera Kosova, visoko hvaljenih u zapadnim krugovima, Vljose Osmani i Albina Kurtija. Često ih viđate. Podsetite ih na ove okolnosti. Jer ne bave se operacijom širenja dezinformacijama samo „oni drugi“. Kad već mnogobrojne organizacije civilnog društva, koje su svojim pritiskom pomogle da se Srbija polako suoči sa svojim delom odgovornosti, tako glasno ćute i zapadni liberalni mediji.

Izglasani predsednik Bajden i njegovi timovi bi ovo, takođe, morali znati.

Navodno se borimo protiv ruskog istorijskog revizionizma. Zašto je on opasan u Ukrajini, a prihvatljiv kad se sistemski koristi da se negira neupitnost srpskog i pravoslavnog nasleđa na Kosovu, a ne nekog imaginatorijuma ljubavi i zajedništva u kome su zajedno korišćeni, kako bi to kosovski naučnici tvrde. Inače navodna tolerancija „uverljivo“ je demonstriranog tokom ogromnog talasa nasilja, te paljenja i rušenja pravoslavnih objekata na Kosovu 2004. ili stanjem srpskih grobova svih ovih godina. Čemu paljenje i rušenje ako su objekti

zajedničko kulturno nasleđe koje se navodno na Kosovu uvek poštovalo? Ovaj revizionizam sve intenzivnije plasiraju organizacije civilnog društva i „istraživački portali“ koje vi, politički Zapad, podržavate.

Izglasani predsednik Džo Bajden i njegovi timovi stalno spominju njegovu podršku zaštiti srpskih svetinja na Kosovu u periodu spomenutog nasilja kosovskih Albanaca.

Principijelna podrška izglasanog predsednika Bajdena da se zaustavi istorijski revizionizam o istom tom kulturnom i verskom nasleđu Srba i pravoslavaca, koji za cilj ima ulazak Kosova u UNESKO, verovatno kao pritisak na Srbiju u daljim pregovorima o novom statusu Kosova, bi takođe bila vrlo korisna, jer iz Srbije se i dalje sve što je argumentovano, a što dolazi od vlasti, olako prenebegava i stavlja u kontekst „velikosrpske hegemonije“, koja navodno i dalje traje.

Šta je tačno cilj dvostrukih standarda i nereagovanja na ove neupitne organizovane kampanje sistemske ćutnje, dezinformacija i istorijskog revizionizma koji dolazi sa Kosova i oko Kosova sa mnogih drugih mesta političkog Zapada? Da li to ima neke veze sa dinamikom pregovora oko novog statusa Kosova, čiji je ishod izgleda već negde zacrtan, i sve drugo treba da posluži tom cilju? U Srbiji se kaže ne kolji vola za kilo mesa. U vremenu globalnih dezinformacija, sada su nam više nego ikad pre potrebni principijelnost, referentni sistemi u kojima znamo ko je pouzdaniji izvor i akter a ko ne.

Ovo se vrlo neprijatno poklopilo sa novim pritiskom da Beograd bez ikakvih ustupaka, iako za njih ima i te kakve argumente, tek tako prizna Kosovo.

U ove iste četiri godine između dve administracije u Americi, a kada je u Srbiji skočila podrška saradnji sa SAD, zbog nadmetanja velikih sila na Balkanu, i još jednog pokušaja Zapada da se reši vrlo složeno pitanje Kosova koje, ponavljam nikako nije crno ili belo, objavljen je ponovo ogroman broj izveštaja o regionu. Ipak, vrlo je malo onih u kojima je trend pojačane pro-američke retorike srpskih zvaničnika ali pre svega reakcija javnog mnjenja, spomenut, a kamoli ozbiljnije analiziran.

CEAS-u se čini da postoji namera da se ovaj trend, zasigurno dobar za Srbiju, koji bi trebao biti viđen kao win-win situacija za sve, pa i za NATO, a ne zero sume game u odnosu na Prištinu, Sarajevo, Brisel, Berlin i delove Vašingtona, skrajne, pa čak i opstruira. Bojimo se da bi neki od načina i razlozi zbog kojih se to radi, mogli dovesti do erozije kredibiliteta struktura otvorenog društva pogotovu njegovih navodno liberalnijih delova (a čini nam se da se nešto slično dešava i u Americi), ali i zapadne međunarodne zajednice generalno.

I ovo se neprijatno poklopilo sa pritiscima da Srbija tek tako prizna Kosovo, koji stižu mnogo više sa ove strane Atlantika i jednog dela Vašingtona.

CEAS se nada da je svojim radom u poslednje četiri godine makar jednim delom doprineo jačanju podrške građana Srbije za saradnju sa Amerikom i ne bi ništa menjali bez obzira na profesionalne i organizacione posledice i razočaranja koje su nas iscrpile skoro do kraja.

Srbija 2020, sa slabostima koje su neupitne, nije zemlja devedesetih, i zaslužuje da tako bude i tretirana. Srbija se, kada se sve složene okolnosti uzmu u obzir, bombardovanje koje je odnelo 750 života i načinilo ogromnu materijalnu i ekološku štetu, koja je došla posle deset devastirajućih godina UN sankcija i hiperinflacije, miran razlaz sa Crnom Gorom, teška saradnja sa Haškim tribunalom koja je skoro sasvim završena, transformisala se u stvari najviše od svih zemalja Zapadnog Balkana.

U Srbiji, legitimno vojno neutralnoj 2020. godine, prema upravo objavljenim rezultatima CEAS istraživanja, 63 posto građama podržava, a još 13 posto se ne buni, protiv nastavka jačanja saradnje sa Amerikom ne samo u ekonomiji, već u oblastima bezbednosti i odbrane. Ovaj trend nije bio tu pre četiri godine. Ali predsednik Srbije Aleksandar Vučić je „najveći autokrata na Balkanu“, a Srbija se i dalje neretko gleda kroz prizmu devedesetih. Plus sad neretko i kao bastion kineskog i ruskog uticaja ili „kineska klijent država“.

Verujte nam, CEAS o ovim trendovima o tome kakav je ruski uticaj bio pre a kakav je sad, ko su bile mete onda a ko su sada i zašto, zna dosta na osnovu svog višegodišnjeg rada, o čemu svedoče naši prvi veliki izveštaji, objavljeni pre nego što je to bilo donatorski lukrativno, o jačanju ruske meke moći u regionu, o ruskoj zloupotrebi tog koncepta kao i koncepta otvorenog društva kojoj se vlasti u Srbiji nisu adekvatno suprotstavljale, bili vrlo široko citirani na političkom Zapadu.

Naši novi izveštaji u novim formama i metama sve šireg spektra ruskog uticaja, koji sad prevazilazi zloupotrebu meke moći, već postaje hibridna operacija protiv vlasti u Srbiji, napisani su na istim analitičarskim osnovama i po istim kriterijumima. Samo što se oni sada više ne citiraju, a mi smo navodno manje kredibilni nego pre. Svi su, ako ste još zainteresovani da čujete, na sajtu CEAS na engleskom i na srpskom. Govore o ruskom potkupljivanu pripadnika oružanih snaga, širokoj penetraciji u sistem bezbednosti kroz navodne vojne i policijske sindikate (ne veteranske organziacije), o podršci neredima u Srbiji posle nedavno održanih parlamentarnih izbora, o pritiscima na vlast da formira prelaznu vladu sa ljudima bliskim Svetlani Medvedev, ljudima koji su prvi otišli na „oslobođeni Krim“ a kojima veruje izvestilac EP Tanja Fajon o tome kakvo je stanje demokratije u Srbiji. Pišu o tome da Srbija još uvek nije dala diplomatski status takozvanom srpsko-ruskom humanitarnom centru…..

Ova marginalizacija i delegitimizacija CEAS izveštaja se poklapa sa periodom kad je Centar za evroatlantske studije načinio, izgleda neoprostivu stvar, i predložio korekciju administrativne linije između Beograda i Prištine, kao jedan od elemenata sveobuhvatnog sporazuma, pre svega imajući u vidu značaj određenih strateški bitnih tačka za odbranu i bezbednost i prirodne resurse za koje smatramo da se trebaju podeliti na fer način. Nismo zagovarali stvaranje monoetničkih država ili promociju ideologije krvi i tla, za šta smo sve od Zapadnih struktura i kolega iz Srbije bili najednom optuživani. Od tad smo skrajnuti i iz navodno slobodnijih i profesionalnijih lokalnih medija i srpskih dopisništava zapadnih javnih servisa. Donacije iz izvora koje smo pre imali, više nemamo. Za isti kavalitet rada, istu odogovornost i posvećenost polaznim vrednostima, besprekorno poštovane rokove i finansijske izveštaje.

Ovo ne govorimo da bi smo kukali, to nikad nismo radili, već sad kad se ogoljava šira instrumentalizacija i diskreditacija institucija otvorenog društva i donatorskih politika, navodno profesionalnih medija. Ovo ne rade Rusi. OVO SMO MI.

Rusi su, shvatili jačanje podrške građana Srbije za saradnju sa SAD nastalu za vreme Aleksandra Vučića mnogo ozbiljnije nego mnogobrojni eksperti za Zapadni Balkan, nevladine organizacije, a i neke međunarodne institucije, i itekako već deluju u skladu s tim. Drugi okreću glavu na drugu stranu i ne deluju jer to ne odgovara unapred zadatom narativu, koji verovatno ima funkciju pritiska na Beograd u pregovorima sa Prištinom. Umesto toga, ne zvocaju ili se podsmevaju predsedniku Vučiću, srpskoj Vladi i Trampovoj adminsitraciji što su odobrovoljili Srbiju za saradnju sa SAD!

Kad će se progovoriti o nameri ruskog Ministarstva odbrane da otvori kancelariju u srpskom Ministarstvu? Da li je to još jedna pritisak na Srbiju došao odmah posle Vašingtonskog sporazuma, onog koji Evropska komisija spominje u svom izveštaju samo u delu ako premeštanja ambasade u Jerusalim ili srpska dobra volja?

Poslednje četiri godine, na stotine puta je, na visokim mestima ponovljeno da se na Balkanu stvari najbolje rešavaju kad SAD sarađuje sa EU, uz packe odlazećoj administraciji u Vašingtonu. Da li važi i obrnuto, da se možda najteže stvari koje nikako ne mogu bez Amerike ni da se reše, rešavaju kad EU sarađuje sa SAD. Ili sa NATO? Ponavljam, Rusi su shvatili jačanje podrške građana Srbije za saradnju sa SAD nastalu za vreme Aleksandra Vučića i itekako već deluju u skladu s tim. Ovo traži vašu zajednički odgovor, za koji Amerika, pa i NATO, kao i kad je mogućnost da se Kosovo podstakne na održivo kompromisno rešenje, imaju više oruđa na raspolaganju.

I na kraju, dolazeći danas ovde u ovu prelepu Palatu Srbija, gde već više godina održavamo naše Beogradske NATO nedelje, uz ljubaznost državnih organa Republike Srbije, gde sam sada potpuno sama, jer i moj tim mora da bude u drugoj sobi zbog poštovanja mera, a vi svi drugi ste tamo negde, što za CEAS i mene ima i posebnu, vrlo bolnu simboliku. Videla sam tri bilborda u Beogradu, Srbiji, 2020.

Promovišu ovu našu NATO nedelju, baš kao što su promovisali i isti prolećni skup, u sred pandemije, kad smo jurili respiratore, kad je jedan tabloid postavio bilbord zahvalnosti kineskom predsedniku.

OVO SMO MI. OVO JE CEAS.

Beograd, 16. 11. 2020.

Pratite nas na #BelgradeNATOWeek

Za više informacija

  • Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.
  • Od četvoro ispitanika, troje gleda televiziju, a jedan ne gleda. Najčešće se gleda RTS (34%). Slede „Pink“ sa 19%, „Prva“ sa 15%, pa „N1“ sa 9% i na kraju sa po 3% slede „Nova S“, „B92“ i „Hepi“. #Demostat #COVID19 #Serbia #Srbija